У својој аутобиографској књизи „Жеља за истином” Сесилија Атијас, бивша супруга бившег француског председника Николе Саркозија 25 страница посвећује свом учешћу у ослобађању бугарских медицинских сестара које су у Либији неправедно биле осуђене на смрт. „Овај најснажнији догађај у мом животу променио је мој поглед на ствари” – пише она. Пет Бугарки – Ваља, Валентина, Снежана, Насја и Кристијана – заувек ће памтити жену која их је раширених руку чекала на степеницама авиона који ће их најзад одвести кући. Отада никада је више нису виделе. Већ годинама желе да се са њом састану. И ево, тај тренутак предстоји. Сесилија, како је оне међу собом зову, је прихватила њихов позив упућен преко Радија Бугарска и за неколико дана стиже у Софију. У интервјуу нашем медију она је изразила своју радост због овог сусрета који одавно прижељкује.

Враћамо се заједно драматичним догађајима с краја јула 2007. године.

У својој књизи пишете да су то „најнапетији тренуци” у Вашем животу. Сећања на њих су још жива.

„Време пролази, али осећања и успомене на те тренутке никако да избледе. Био је то невероватан доживљај и никад га нећу заборавити. Када човек има прилику да спаси живот пет медицинских сестара и једног лекара, то се не заборавља.”

Био је то крај једне епопеје која је потрајала читавих осам година. Ви сте успели тамо где други нису. Који је кључ тог успеха?

„С моје стране била је то чисто хуманитарна акција спасавања људског живота. Зашто сам успела? Мислим да сам стигла у прави тренутак. Гадафи се упетљао у ову причу о медицинским сестрама које су биле у лошем физичком и здравственом стању... Пуно тога се десило... Моја воља, аргументи које сам наводила, моји бројни разговори не само са Гадафијем, већ и са његовим министрима, а такође и са родитељима заражене деце у Бенгазију су ми на крају крајева помогли да успем да „таоце” одведем кући.”

Како сте пре поласка у Триполи оцењивали своје шансе за успех?

„Уопште нисам ни мислила о томе. Покушала сам да спасем њихов живот и ни сам се питала да ли ћу успети. Када човек има вољу за нешто, путеви се нађу. Ако се свим срцем посветиш некој ствари и даш све од себе, шансе су на твојој страни. Отишла сам не знајући тачно куда идем, шта ме тамо чека... ходала сам као кроз густу маглу. Тек приликом мог другог путовања ствари су се мало разјасниле.”

Када је касније Гадафију упућен позив за званичну посету Француској и он је развио свој бедуински шатор испред Јелисејске палате, многи људи су помислили да је у ствари то цена слободе наших медицинских сестара.

„Није то била цена њихове слободе. Наравно, ја сам морала да наведем низ аргумената да бих га убедила да „ослободи таоце”. Један од њих био је да ће, уколико учини тај хумани гест, побољшати свој имиџ у свету. Гадафи је заиста касније дочекан у Француској и не само тамо. Сетите се да је отишао и у САД на заседање Генералне скупштине УН где је имао дугачко излагање.”

У сећању бугарских медицинских сестара на ону драматичну ноћ 23. јула 2007. године Ви сте светао анђео чувар и оне одавно желе да Вас виде.

„И ја с великим узбуђењем очекујем сусрет са њим. Отада их нисам видела. Након слетања авиона у Софију решила сам да је боље да их оставим у загрљају њихових блиских и да се повучем, тако да сам брзо одлетела авионом. И сада очекујем тај састанак с радосним узбуђењем. Хвала вам на позиву да дођем у Софију.”

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: Агенција „Influences”