Године 1762. Пајсије Хиландарски је написао "Историју славеноболгарску" која прича о славној прошлости Бугарске, а у доба нашег националног препорода одиграла је значајну улогу у буђењу националне самосвести. Књига има бројне преписе, издавана је и у новије доба. Недавно се, уз помоћ женског клуба Сороптимист интернешенел – Старински Пловдив, на тржишту појавило фототипско издање тзв. Друге Харитонове преправке "Историје славеноболгарске".

Ово јединствено дело је веома скупо да би се продавало, али оно може бити драгоцен поклон који ће свакако обрадовати познаваоце или истакнуте личности из академских и културних кругова, политичаре и дипломате. За реализацију пројекта заслужне су чланице клуба, а својим самопрегорним радом допринеле су доц. Мила Крстева, Антоанета Џељова, Атанаска Тошева, Петја Пејчева и Фани Бојкова.

"Реч је о преправци коју је  монах Харитон Рилски направио у Чирпану 1831. године – прича сликарка Вихра Григорова – председник женског клуба и уредник Градске ликовне галерије  у Пловдиву. – Преправка значи извршити неке ситне исправке без промене целине књиге, а најчешће потребу за таквим исправкама намеће време. Она је веома лепо написана и сматра се једним од најбољих преписа. Језик је много ближи савременом. Опет је црквенословенски, али је знатно разумљивији. Преправка је урађена пуно година након што је "Историја славеноболгарска" написана. У то време десиле се многе нове ствари, дошло се до нових историјских чињеница, наступиле су нове околности. Све је то проширило знање, а тако су настале и исправке."

На идеју о луксузном издању дошла је Фани Бојкова, професор Пловдивског универзитета "Пајсије Хиландарски" када  јој је у руке доспела једна студија доц. Миле Крстеве са истог универзитета, једног од истраживача "Историје славеноболгарске". Драгоцени рукопис се чува у специјалним условима у Националној библиотеци "Ћирило и Методије", а за његово прегледање потребна је специјална дозвола. Ово правило важи и за све бугаристе широм света који желе да бар на трен виде ову књигу. А катедре бугарског језика постоје на универзитетима у европским земљама, укључујући Русију и Украјину, као и у САД.

По речима Вихре Григорове "ово фототипско издање ствара осећај као да човек у рукама држи драгоцену "Историју славеноболгарску". Оно је допуњено истраживањем доц. Крстеве у којем се даје објашњење неких тешких за разумевање пасуса који би остали неразумљиви читаоцима који не знају црквенословенски језик. Да би се олакшао посао предавачима и студентима, резиме студије доц. Крстеве преведен је на руски и енглески језик. "Тиме ово фототипско издање постаје средство за разумевање бугарске културе и духа и доприноси истраживању дубоких древних корена на нашем поднебљу", подвлачи Вихра Григорова. Као организација која има за циљ заштиту и очување наше културне баштине, клуб Сороптимист интернешенел – Старински Пловдив је члан УНЕСКО-а. Зато је и женама из клуба посебно стало до подршке гђе Ирине Бокове, генералног директора организације, која им је упутила охрабрујуће писмо. "И њега смо укључили у књигу јер је оно било признање нашој иницијативи и дало нам је крила", истиче Вихра Григорова. Клуб не располаже великим финансијским средствима, али је његова иницијатива наишла на подршку општине града Пловдива и других издашних донатора.

"У међувремену, већ се радило на књизи и купили смо ауторска права – наставља председница женског клуба. – "Историја славеноболгарска" је "крхка ствар". Стога је фотографисање било поверено висококвалификованим библиотечким стручњацима. С друге стране, морали смо да за студију нађемо посебне фонтове за црквенословенски језик што није нимало лак посао, јер су морали бити  у стилу прототипа, да бисмо најзад добили предивно издање. За сваког библиофила оно је права реткост. За само издавање обратили смо се издавачу Божани Апостоловој која нас је такође охрабрила. Било је пуно посла и око припреме за штампу, синхронизације текстова и превода. На крају и она нам је пружила финансијску подршку тако да је књига већ чињеница. Веома смо јој захвални на личној посвећености. Увек се види када неко помаже од срца. Корица књиге је фототипија корице оригиналне "Историје славеноболгарске" што ствара осећај као да је то онај стари, временом дотрајали кожни повез црвенкастосмеђе боје. Али кад смо додали студију и неке друге ствари, добили смо фототипско издање дупло дебље од оригинала. Искрено верујем да ће свима који имају срећу да га виде и додирну бити неописиво драго."

Сви који су имали прилику да прелистају књигу, остали су импресионирани вештином и прецизношћу калиграфа који је свако слово исписао с пуно љубави и нежности:

"Сматра се да је ова преправка међу најлепшим преписима "Историје славеноболгарске". То је истовремено књижевно и историјско дело калиграфске уметности. Да додам и то да су неки посебно важни пасуси подвучени црвеним словима, а на неким местима фонт је повећан. Студенткиња сам највећег корифеја бугарског фонта проф. Васила Јончева и знам колико су тешки рукописни фонтови. Није то само писати слово по слово, већ треба креирати читаву композицију на једној страници. Потребан је баланс, а истовремено та страница мора да привлачи поглед, да милује око. Сваку страницу из такве књиге човек би могао да урами као вредно уметничко дело. Сматрам да смо покретањем нашег пројекта ми, као следбеници Пајсија, 2012. г. достојно обележили његов јубилеј. Рад на издавању фототипског издања Харитонове преправке "Историје славеноболгарске" почели смо управо те године, када је УНЕСКО званично обележио њену 250. годишњицу, а завршили га крајем 2013. Зато се и надам да ћемо њиме оставити леп траг", каже сликарка Вихра Григорова.