У ери савремених комуникација и информационих технологија које руше границе и растојања људи се све више удаљавају једни од других. Свесни смо чињенице да не познајемо своје суседе, сусрете са пријатељима и члановима породице заменили су бескрајни телефонски разговори или шетња виртуалним простором. У свакодневној потери за новцем и другим материјалним добрима, у жељи да себи обезбедимо пуно комотнији и лакши живот и постигнемо финансијску стабилност, духовне вредности су осуђене на одумирање.
По речима Добромира Димитрова, свештеника у цркви Светог великомученика Мине у Великом Трнову ови динамични процеси намећу питање колико верујемо у институције, мењају модел понашања, док истовремено људи стално трагају за смислом свог постојања.
„Породица је у кризи - каже Добромир Димитров. – Промискуитет и упуштање у површне односе замара људе. Код њих се појављује духовна глад што их тера да у себи потраже то исконско. У тешким ситуацијама када смо суочени са неизбежним исходом, постављамо себи питање о Богу и Његовој помоћи. Многи људи признају да траже Божју помоћ како би уз њу пребродили тешкоће на које су наишли. Верујем да је то добар знак, обратити се Богу када нам је потребна Његова помоћ. Већина нас сматра да је Бог апстрактан појам, да је он космичка енергија, нека натприродна сила. Хришћанство оповргава сва та схватања наводећи да је Бог у облику људског бића. Дакле, он је изабрао да постане један од нас, да живи са нама, да својим васкрсењем учини људе бесмртнима. Дао нам је да кроз молитву разговарамо са Њим. Другим речима, онај ко успостави овај живи однос са Богом, тај ће пронаћи одговор на многа питања у животу.“
Према хришћанству, Црква је организована заједница у којој се налазе они које је сам Бог позвао. „Реч је о заједници у којој се људи познају“, објашњава млади богослов. По његовим речима, Црква је породица. Када редовно идемо у цркву упознајемо људе са којима се понекад и спријатељавамо. Велики верски празници потврђују да је хришћанство покретачка снага у друштвеном развоју:
„Битније је остати и укључити се у живот заједнице. Дакле, реч је о односима сличним онима између чланова једне породице. По мени, није здрава она заједница у којој се људи не поздрављају. Они који само с времена на време свраћају у цркву морају да открију љубав у црквеној заједници и пожеле да јој се придруже. Јер када се људи познају и живе у истом ритму, тада ће и парохија за њих бити место које обједињује и јача своје чланове. Хвала Богу, код нас постоје такви односи, а надам се да ће се то десити у свакој парохији широм земље. Црква не сме бити предузеће за услуге верског карактера, нити установа у којој влада строга хијерархија. Она је пре свега живо биће и на нама је да учинимо све како би они који долазе у храм Божји пожелели да остану са нама. А они ће постати део те заједнице тек када би се сама заједница претворила у један велики загрљај. Загрљај који даје утеху и не осуђује их, пружа разумевање и подршку који ће учинити живот бољим и лакшим. Исто нам каже и сам Исус Христ чије су речи исписане на иконостасу у храму: „Дођите к мени сви који сте уморни и оптерећени и ја ћу вас одморити.“ У храм долазимо да бисмо се одморили од трзаја који раздиру наше душе, да се ослободимо прошлости. Свако ко урони дубоко у своју душу наћи ће у њој онај осећај кривице изазван кризом у односима са осталима. Безнађе у коме се налази бугарско друштво последица је одсуства вере. Нихилизам који гуши сваку радост претворио се у својеврсну друштвену напетост“.
Према Добромиру, вера не може да буде идеологија:
„Мораш да се препустиш Богу и Његовој вољи. Човек никад не сме да изгуби веру. Сваког јутра почињемо дан са убеђењем да ће он проћи на одређен начин. Верујемо да ће са децом све бити у реду. Када идемо лекару, верујемо да ће нам помоћи. Верујемо у лековиту моћ преписаних медикамената. У Цркви верујемо да смо бесмртни и да ћемо се поново срести са нашим најближњим. Верујемо да је Христ међу нама, очекује нас и живи са нама. Ето, то је права вера. Када верујемо, нестају све бриге и страхови и смирени, испуњени надом живимо бољи живот. Бог не тражи да учинимо нешто изнад наших могућности, напротив – он жели да будемо срећни.“
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Дана 25. новембра Бугарска православна црква слави успомену на Светог Климента Охридског. Истакнути архиепископ, просветитељ и књижевник, он је један од Светих Седмочисленика – ученика Свете браће Ћирила и Методија, првоучитеља Бугара. Након..
Данас патријаршијска катедрала Светог Александра Невског обележава своју храмовну славу. Храм-споменик који је симбол бугарске престонице, изграђен је „у знак захвалности руском народу за ослобођење Бугарске од османског јарма 1878. године“. Ове..
Бугарска православна црква 22. и 23. новембра свечано ће прославити сто година од освећења Патријаршијског ставропигијалног храма-споменика Светог Александра Невског. Вековима је овај величанствени саборни храм био „неми сведок свих превирања, надања и..
Дана 25. новембра Бугарска православна црква слави успомену на Светог Климента Охридског. Истакнути архиепископ, просветитељ и књижевник, он је..