Иако је често исмејавана и ниподаштавана, свиња од старине има почасно место у традиционалној бугарској култури. У митологији многих народа свиња се, можда због високе плодности, повезује са Богињом мајком. На пример, у грчкој митологији она је сматрана омиљеном животињом богиње жита и плодности Деметре, а приношена је на жртву и богињи Афродити. Трачка богиња лова и рата Бендида приказивана је у лику жене џиновског стаса која преде и чува свиње. У каснијем периоду, вероватно под утицајем јудаизма и хришћанства, свиња је постала озлоглашена и сматрана је за нечисту животињу. И данас у свакодневном језику она је често симбол прождрљивости и прљавштине. На први поглед нелогичан, али широко популаран је израз „пијан као свиња“, а речи попут „свиња“, „прасе“ или „крмак“ које није реткост да користимо и чујемо, сматрају се једним од најувредљивијих. Често се употребљава и глагол „освињити се“ са значењем „прејести се, наљоскати се, угојити се“.

Исмејавана и вређана, свиња у ствари има значајно место како у свакодневном животу тако и у фолклору Бугара. По традицији, у свакој сеоској кући гаји се најмање једно прасе које се коље око Божића, после четрдесетодневног поста. Према народној етимологији, сам назив празника „Коледа“ потиче од глагола „кољем“ што сведочи о посебном значају тог елемента у традиционалним представама.

Клање свиње, обрада и спремање свињског меса имају ритуални карактер и обављају се према строгим правилима. У кућу где ће се клати свиња, рано ујутру долазе суседи и родбина, углавном мушкарци, који ће помагати домаћину. Жене спремају традиционална јела од свињске џигерице, меса и сланине и према старом обичају, сви се окупљају за празничном трпезом. Исти ритуал се понавља и у другим сеоским кућама и тако људи проводе скоро месец дана у весељу и добром расположењу што погодује јачању веза у сеоској заједници.

Такође је обичај да се од мање вредног свињског меса, у шта спадају глава, коленица и тетива праве пихтије. Оне се чувају до Васиљевдана који се код нас слави 1. јануара, и служе на празничној трпези као ритуално јело. То је једини случај када се свињетина прекађује и освештава, јер се у остало време сматра нечистом и недостојном за приношење жртве.

У народу се могу чути разна веровања и легенде везани за свињу. Сматра се да она може да силази под земљу, у тајанствене и опасне пећине у којима обитавају змајеви и але, јер зле силе јој не могу наудити. Слична легенда постоји за пећину изнад села Рабиша, у близини Белоградчика. Она прича о девојци коју је отео змај и одвео у ту пећину. Месец дана касније једна од сеоских свиња је ушла у тамну рупу и вратила се за неколико сати, носећи у устима кецељу нестале девојке. Друга легенда каже да се стадо свиња спустило у Рабишку пећину, која је уосталом познатија као Магура и нестало је. Прошло је много времена и сељаци су сазнали да је оно изашло из друге пећине која се налазила чак у Карпатима, јер су две пећине биле повезане подземним тунелима. Слична предања везују се и за друге бугарске пећине као што је она код железничке станице Лакатник у Искарској клисури позната као Свињска рупа (Свинската дупка).

По народном веровању, свиња има необичну способност да предсказује време. Пред непогоду – летњу олују или зимску мећаву, она скупља суве  гранчице које уноси у свињац. Ово веровање лежи у основи следеће анегдоте. Један Турчин је преноћио у кући сеоског попа који га је упозорио да ће се време покварити. Гост није поверовао, али се сутрадан уверио у истинитост ове речи. Упитао је попа како је сазнао за промену времена, а овај му је рекао да је приметио промене у понашању свиње. Радознали Турчин је отишао код хоџе и упитао га да ли зна какво ће бити време, на шта је он мудро одговорио да се не меша у Алахова посла. А разочарани човек је закључио да се попова свиња много боље разуме у ове ствари него хоџа.

О паметној и довитљивој свињи прича се и у неким бајкама. Према једној од њих када је вук напао свињу, она му је рекла да је њена последња жеља пред смрт да одсвира нешто на гајдама. Глупи вук ју је пустио, а свиња је почела скичати, пси су је чули и спасили. Према другој бајци, овца се спрдала са свињом да много скичи кад се неко очеше у њу. Свиња је филозофски одговорила да овцу хватају када ће је шишати, а њу – када ће је клати.

У нашим крајевима заступљено је гледање (гатање) у плећку божићне печенке да ли ће у кући бити благостања и среће. Лик свиње се појављује и у неким краћим народним формама као што је, на пример, изрека „Лепе јабуке свиње једу“, или пак благослов бабице „Гоји се као прасића“ који она даје деци којима је помогла да дођу на свет.

Превела: Марина Бекријева