Копривштица – град-музеј - 100 националних туристичких обjекaтa

Копривштица је живописан планински градић, ушушкан у подножју планине Средња гора (Средна гора) која се налази између Задбалканске котлине и Тракијске равнице. Вероватно је мало Бугара који су само једном у животу долазили у ово место. Старе куће, калдрмисане уличице, чесме и људи дочаравају осећај путовања кроз прошлост. Није случајно што Копривштицу називају градом-музејем.

Само за један дан овде можете да разгледате куће седам истакнутих Бугара из епохе Препорода чије су судбине уско повезане са борбама нашег народа за ослобођење од османског ропства. Данас су ове куће претворене у музеје са сталним поставкама које обухватају аутентичне просторије. Ослекова кућа, музеји бугарског песника Димча Дебељанова, револуционара Тодора Каблешкова и Георгија Бенковског, песника, писца, новинара, етнографа и борца за ослобођење Бугарске од отоманске владавине Љубена Каравелова, Љутова кућа представљају непроцењиве архитектонске споменике и културно богатство наше земље. Гости Копривштице не пропуштају да посете и архитектонски комплекс „Палавееве куће” где се стално приређују изложбе слика из фондова музеја посвећених граду, међу којима су и платна савремених бугарских уметника.

Ослекова кућа-музеј

„Копривштица је врло гостопримљив и пријатан градић, а природа и архитектура чине га примамљивим туристима у свако годишње доба”, каже Елена Жељаскова, водич у Дирекцији музеја у Копривштици и наставља:

„Копривштица има тако богату историју да је тешко обухватити све, али се обиласком градића може доста тога видети. Људи се занимају за личности рођене у Копривштици, за архитектуру, али понајвише за догађаје који су се овде десили. И поред економске кризе, нама долазе многи туристи и гости и остају очарани оним што виде. Пре извесног времена један амерички туриста нам је написао да кад би овај град био у САД, чувао би се под стакленим поклопцем јер у њему има пуно вредних ствари. На Сабору фолклора који се одржава на пољанама у близини Копривштице, окупљају се бројни љубитељи бугарског народног стваралаштва. Сваке године када се приређује реконструкција догађаја око избијања Априлског устанка далеке 1876., улицама града влада патриотско расположење. У таквим тренуцима људи заборављају на свакодневне проблеме и бриге да би доживели историју и осетили дух тог времена. Ослекова и Љутова кућа претворене су у етнографске музеје, у којима се посетиоци могу упознати са животом и атмосфером градића у време Препорода. Ове зграде прелепе архитектуре из доба Кримског рата (1853.-1856.) богато су украшене зидним сликама, а некадашњи доксати су преуређени у затворене салоне. У Љутовој кући која је један од највреднијих архитектонских споменика, тренутно је приказана поставка која се ретко може видети негде другде у земљи. У питању је изложба тепиха од пуста који су типични за Копривштицу, а у њиховим бојама и орнаментима долазе до изражаја врхунско мајсторство и маштовитост Бугарке. Истина је да живимо у граду музеју и често се са нама шале да смо се можда и ми претворили у експонате. Понекад ми се чини да живимо у далекој прошлости, јер су мир и тишина који ту владају, ретка појава у другим градовима Бугарске. У Копривштици се чува успомена на овдашње старе и истакнуте породице Моравенови, Чипеви, Чомакови, Каблешкови и Каравелови, а неки од њихових наследника још увек живе у граду – каже Елена Жељаскова.

Једна од најлепших зграда из доба Препорода која оставља трајну успомену код туриста и гостију Копривштице је кућа бугарског револуционара Тодора Каблешкова. Рајна Пачева, кустос куће, свакодневно прича посетиоцима о драматичном животу овог великог Бугарина.

„Мало позната чињеница из живота Тодора Каблешкова је да је он први почео да преводи роман Александра Диме „Граф Монте Кристо” на бугарски језик – каже она. - Тај превод је остао недовршен због догађаја из периода ослободилачких борби који су уследили. Тодор Кабалешков је учио у Француском колеџу у Цариграду и знао је турски, француски и грчки језик. Да би изразио своју солидарност са борбом француског народа и Француском револуцијом, ишао је на колеџ са црвеном краватом. Посетиоци његове родне куће могу се и сами убедити да је Каблешков потицао из богате породице. Туристи ме често питају зашто је млади Тодор одлучио да крене у борбу против османске власти, зар му је нешто недостајало. И Сељами паша је то питао Каблешкова, када су га Турци ухапсили у Тројанском делу Старе планине. А он му је одговорио: „Ја не могу да гледам патње мог народа. Све суседне земље су се ослободиле, једино ми смо и даље ваши робови!” У Габровском конаку где је био притворен, Тодор Каблешков је отео оружје од стражара и одузео себи живот. Умро је са свега 25 година. Туристе обично импресионира и архитектура Каблешкове куће. У једној од просторија је изванредно урађена таваница у дуборезу који је право ремек-дело.”

Превела: Марина Бекријева

Подели

Копривштица – град-музеј

Више из ове категориjе

Рестаурација Томбул џамије или мала прича о храму, времену и људима

Неолитска насеља у Старој Загори – најстарија у Европи

Неодољиви шарм Седам рилских језера