„Баба Вида“ је средњовековна тврђава на обали Дунава – на месту где река прави велику кривину и најпознатија је знаменитост града Видина, у северозападној Бугарској. Сматра се једином у целости очуваном тврђавом у земљи која је током своје историје била и војно утврђење и царски замак. Уврштена је у 100 националних туристичких објеката Бугарске.
Према легенди и град и тврђава су добили име по кћери богатог владара, Види, чије се царство простирало од Карпата до Старе планине. После очеве смрти Вида и њене млађе сестре Кула и Гамза су поделиле наслеђену имовину и богатство. Кула се настанила у тврђави „Кастра Мартис“ (из касноантичког доба), чији се остаци налазе у данашњем граду Кула. Посед најмлађе царске ћерке Гамзе постао је Гамзиград. (Гамзиград је археолошко налазиште у источној Србији античке римске царске палате Феликс Ромулијане које се налази на Унесковој листи светске баштине). Две сестре су се брзо удале, а њихови супрузи су расипали богатство. Вида је одбила да се уда и одлучила да буде ближе својим поданицима и да мачем брани своје земље од најезда непријатеља и пљачкаша. На неприступачном месту је саградила утврђени замак у коме је живела до дубоке старости. Вида је била праведан и моћан владар. Када је отишла са овог света, људи су утврђење назвали по њој – „Баба Вида“ које је познато и као „Баба Видине Куле“. Ова је најпопуларнија од бројних легенди које се причају о овој тврђави.
© Фотографија: wikipedia.bg
Првобитни план архитектонског комплекса „Баба Вида“ није откривен, али је утврђено да је његова изградња започела најкасније у другој половини 10. Века, на месту некадашње римске стражарске куле. Касније је територија комплекса проширена. Изграђена су два оградна зида – унутрашњи и спољашњи, као и девет кула. Легенде везују најочуванији део тврђаве за последњег бугарског средњовековног владара Ивана Срацимира (1356–1396.) који ју је претворио у своју основну резиденцију и феудални замак за време Другог бугарског царства. У готову целом периоду царства била је најважније утврђење у његовом северозападном делу. У унутрашњем појасу тврђаве „Баба Вида“ налазиле су се стамбене просторије, са погледом на централно двориште. Откопани су и темељи цркве коју стручњаци датирају на 13-14. век.
© Фотографија: www.imagesfrombulgaria.com
„У периоду од 15. до 19. века „Баба Вида“ је била одбрамбено утврђење - прича Фионера Филипова, директор Историјског музеја у Видину. - Тврђава је претрпела највеће измене крајем 17. и почетком 18. века. Данас утврђени комплекс заузима површину од 0,9 ха. Окружен је јарком ширине 12 метара и дубине око 6 метара. Некада се јарак пунио водом из Дунава, а преко њега се, испред капије на главном улазу, спуштао покретни дрвени мост који је касније замењен каменим. И поред бројних измена током векова, тврђава „Баба Вида“ је један од најбоље очуваних споменика из Средњег века. Није познато када је тачно постала предмет туристичких посета. Можда је то било још 1956. године када ју је Министарство одбране уступило да буде уређена као музејски простор. До тада је утврђење коришћено као база за Видински гарнизон. Године 1964. проглашено је националним спомеником културе.“
© Фотографија: wikimedia.org
У време Османског царства стамбене просторије и привредне зграде тврђаве су срушене. Од краја 18. века она није коришћена у одбрамбене сврхе. Изграђене су засвођене камене просторије које су служиле као складиште оружја и хране, стражарнице и затвор. Прва археолошка истраживања вршена су између 1956. и 1962. године. Установљено је неколико културних слојева. Утврђени замак „Баба Вида“ је изграђен на остацима древног римског утврђења Бононија подигнутог у 2. столећу. Откривени су трагови византијског, раног бугарског периода (7-11. век), касног бугарског периода (14-18. век) и османског периода. Почетком 60-их година прошлог века на истраженом делу тврђаве је подигнута сцена Летњег позоришта капацитета око 400 места. Овде се традиционално изводе музичке и позоришне представе. У конференцијској сали изграђеној последњих година, често се приређују изложбе које приказују тврђаву „Баба Вида“ кроз поглед сликара, путешественика и историчара.
Она је најбоље описана у књизи Феликса Каница „Дунавска Бугарска и Балканско полуострво“. У њој су објављене скице тврђаве „Баба Видине куле“, као и податке које је аустроугарски путописац, археолог и етнолог и један од највећих познавалаца југоисточне Европе прикупио 1882. године. Изузетно драгоцена су платна сликара Ивана Христова и низа бугарских уметника који су у својим делима осликали тврђаву. Недавно су службеници музеја архитектонског комплекса организовали узбудљиву представу за малишане из неколико дечјих вртића у Видину. Они су на занимљив начин дочарали историју овог локалитета кроз бајковите јунаке легенди о тврђави „Баба Вида“.
„У Видину има још неколико јединствених историјских споменика – каже Фионера Филипова. – Међу њима је тврђава „Кале“. Обавезно вреди видети џамију Османа Пазваноглуа који је био турски војни заповедник, управник Видинског пашалука и старешина одметнутих од централне турске власти видинских јаничара. Уз џамију је изграђена библиотека која је споменик од националног значаја. Синагога у Видину изграђена крајем 19. века је друга по величини после софијске. Ту се налази и катедрални хришћански храм Светог Димитра – један од највећих у Бугарској.“
Данас је тврђава „Баба Вида“ реконструисана и служи као музеј и туристичка атракција. Занимљива је чињеница да се из године у годину број страних туриста који долазе у подунавски град Видин повећава.
Превела: Марина Бекријева
Самоков је од Софије удаљен 55 километара, а међу туристима је познат и као град који је у непосредној близини зимског центра Боровец. Ово место обилује траговима који данас сведоче о бурној прошлости тог дела земље. На једном месту се овде могу видети..
Снежанка је врх у Родопима који је назив добио по снежној одећи у коју је одевен од новембра до маја. Врх Снежанка удаљен је 15-ак километара од града Смољана, а висина му је 1.926 метара што га чини највишим врхом у околини зимског центра Пампорова,..
Велѝки Пресла̀в је друга престоница Првог бугарског царства после Плиске. Након 893. године, када је званично проглашен престоницом Бугарске, он је постао и средиште прве бугарске књижевне школе. Она се развија као важан књижевни и културни центар..