Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

Тајанствено коло – старински обичај „дворења квасца“

Дворење квасца је старински обичај обавијен велом тајни. Први пут је описан крајем 19. столећа. Изводи се само у неким подручјима Северне Бугарске, али слична пракса је позната и у другим деловима земље. У овом издању рубрике Фолк-студио биће речи о том стародавном ритуалу.

Некада су Бугари код куће припремали различите врсте хлеба. У обичне дане месили су најчешће пресни хлеб, дакле хлеб без квасца. Пекли су га на жару или у глиненој посуди званој црепња (на бугарском подница), са вршњиком преко кога се набаца пепео са жаром.Тај се хлеб не сече ножем него се разлама и често пута премазује медом и маслацем. Употребљава се у ритуалима за здравље, после рођења бебе, за исцељење болести и истеривање зла, за одобровољење митских бића.

За празничне дане Бугари су припремали квасни хлеб. Том се хлебу одувек приписивала магична моћ. Квасни хлеб се још и украшава зависно од благдана за који се спрема. Није познато откада се квасац употребљава у бугарској кухињи. Према историчарима има поузданих података да се квасац појавио на бугарском поднебљу у 15-16. веку, али је много вероватније да се то догодило и раније. Пекарски или хлебни квасац настаје ферментацијом шећера када се брашно промеша са водом и стави у земљани лонац да одстоји неколико дана. После припреме хлеба, остатак квасца се по правилу суши, умотава се у чисти убрус и касније користи за припремање хлеба. У народу се каже да је квасац – отац хлеба. У народним веровањима он је упоређиван са живим створењем, а то због способности да се диже. Поред тога квасац стари, дакле губи снагу. Тада је потребно помладити га. Нови квасац се ствара у посебним данима – пре Ускрса, пре женидбе, односно удадбе и пре Божића. Укисла смеша од воде и брашна сматрала се лековитом. Веровало се да квасац штити од магије. Увелико је коришћен у народном лекарству. Крајем 19. века велики бугарски етнограф Димитар Маринов је први пут описао обред „дворења квасца“. Он је утврдио да тај обичај постоји у неким селима у околини града Русе, на североистоку земље. „Мора да се изводи и на другим местима, али то мештани крију и неће да о томе причају људима са стране“ – пише домаћи научник. Према њему овај обичај има магичну природу и моћ, па су га стога свештеници жигосали као пагански, а људи се плаше да их црква због тога не прогања.

Ритуал дворења квасца су изводиле искључиво жене – бајалице и исцелитељице. Најпре су се хватале у обредно коло. Док су остале жене играле коло две девојке (прва у мајке и задња у мајке) замесиле би квасац, али не на обичан начин већ окренуте леђима према наћвама. У брашно су стављале у прах истуцане лековите траве и углевље од леске, јавора и цера. Квасац су увијале и остављале га у угао собе а поред њега је целе ноћи бдила једна девојка или жена, док су остале за све време играле коло. Следеће вечери квасац су носиле у другу кућу и према њему се на исти начин поступало. Хлеб су делиле између себе зависно од броја учесница тог ритуала. Тај нови квасац које су жене двориле у време помрачења сунца или месеца коришћен је за припремање хлеба за магијску намену, за лечење разних болести или пак да неко одабрану особу приволи на брачну везу.

У неким селима Средње Северне Бугарске извођен је скоро исти ритуал. Тамо би жене неколико пута просејале брашно, а тесто би замесила девојка која има живе родитеље. Припремљени квасац сипале би на дрндару јер према народском веровању дрндара има моћ да истерује демоне. Каснија појава је учешће мушкараца у ритуалу дворења квасца. Обичај је постепено прерастао у обредни спектакл, претворио се у неку врсту празничног посела. Упркос осавремењивању неколико битних момената је сачувано. Жена која замесује нови квасац морала је обући стајаћу робу. Рано, још пре изласка сунца женско чељаде је ишло на извор са чистим судовима по неначету воду и доносило је у ћутњи кући. А брашно је требало просејати кроз „три сита свилена“. Тако су уз весеље и празнично расположење старији преносили на младе вештину спремања квасца – тог незаобилазног састојка обредног и празничног хлеба.

Превела: Ана Андрејева

По публикацията работи: Албена Безовска


Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Више из ове категориjе

Мартеница или родопска бајница – симбол наде у бољу будућност

Један од симбола Бугарске је мартеница за коју се верује да највљује пролеће и тера таму. Сваког првог марта, чак и када су далеко од отаџбине, Бугари својим рођацима и пријатељима дарују упредене беле и црвене нити, упућујући им жеље за здравље и..

објављено 1.3.24. 05.30

У селу Гостилица биће реконструисан народни обичај посвећен плодности

Дан након Светог Трифуна, празника виноградара и винара, чланови аматерског фолклорног ансамбла из локалног читалишта у дрјановском селу Гостилица реконструисаће народни обичај познат као „јалова понуда“. Ради се о празнику који обилује елементима спектакла..

објављено 15.2.24. 07.55

Вила се лоза винова…

Да је традиција гајења винове лозе и производње вина на подручју данашње Бугарске вишевековна потврђују не само квалитетна домаћа вина, већ и празници у част бога Диониса, као и дан Светог Трифуна, у народу познатог и под именом Трифун..

објављено 14.2.24. 10.15