Центар „Отворена врата” пружа помоћ особама које су доживеле насиље у породици

Жана је дуго времена живела са својом породицом у црноморском граду Бургасу. Она је учитељица, а њен супруг је као морнар на теретном броду често одсутан од куће. Кад би се вратио породици и попио, правио је скандале, а нису били ретки ни случајеви физичког насиља. Супружничко злостављање је приморало младу жену да напусти родно место заједно са троје деце. Закон јој дозвољава да узме децу са собом без развода брака, јер је Жана жртва насиља. Она располаже са довољно доказа да је редовно подвргавана физичком и психичком злостављању. Штавише‚ свако насиље у породици у којој има деце је и насиље над самом децом, без обзира да ли су му она непосредно изложена, и због тога експерти препоручују корениту промену средине и начина живота. Помоћ у томе пружа центар „Отворена врата“ у граду Плевену – један од неколико центара у Бугарској за привремени смештај жртава породичног насиља и њихове деце.

„Насиље у породици је изузетно озбиљан проблем у Бугарској. И поред важећих строгих законских мера против починилаца насиља, велики број жена још увек не говори отворено о томе или не пријављује насиље у породици због страха. Очигледно да су многе предрасуде условљене друштвеним развојем, дубоко укорењене у народној психологији Бугарина. У Бугарској је свака четврта жена жртва једне или друге врсте насиља – физичког, психичког или финансијског, каже психолог Златка Мачева из центра „Отворена врата”. - Од стварања наше организације 2000. године наовамо нудимо консултације и стручну психолошку и социјалну помоћ женама које су доживеле насиље у породици, али смо у току рада констатовали да то није довољно. Било је потребно да им обезбедимо привремено запослење, да помогнемо осамостаљивање женама које траже уточиште. Врло често ове особе, које су протеране или су побегле од својих кућа, долазе нама без икаквих средстава и траже начине да започну нов живот. Потражили смо такве облике запошљавања који би били прихватљиви како за жене са образовањем и квалификацијом, тако и за оне које немају стручне оспособљености и вештине. Тако се родила идеја да створимо јавну перионицу чиме смо помогли многим женама да у за њих тешком тренутку нађу посао и да поврате самопоуздање и наду у сопствене снаге да ће надаље бити у стању да брину о себи и својој деци. Наш пројекат смо шаљиво назвали „Атеље за прање, сушење и пеглање”.

Овим пројектом је 2008. године центар „Отворена врата” освојио награду холандске фондације „Лала”. Последњих 6 година 34 жене из Плевена и других градова које су постале жртве насиља‚ користиле су услуге привременог запошљавања Атељеа. Истовремено се за њих тражи адекатван посао зависно од образовања и степена квалификације. „Центар ради у партнерству са државним институцијама које се баве проблемима насиља у породици: полиција, Министарство рада и социјалне политике, Јавно тужилаштво, Одељење за заштиту детета, дирекције за социјално потпомагање. Циљ је да пружимо ефикасну помоћ особама које су се у својим партнерским односима суочиле са насиљем у породици, каже Златка Мачева. - Учествујемо у кривичним поступцима против починилаца насиља, помажемо издавање налога за неодложну заштиту жртава насиља, уз предузимање одговарајућих мера за уклањање насилника из куће и укључивање злостављених особа у терапеутске програме. Последња мера је обавезна за превазилажење проблема. Из мог личног искуства психолога могу рећи да када се ради са целом породицом, у понашању насилника долази до промене. Изузетно је важно да се сви чланови породице заједно боре за решавање проблема. То међутим, захтева дугорочни рад и можда је крајње време да држава поклони више пажње програмима преваспитања уз учешће психотерапеута‚ а да се судским налогом породице обавезују да пролазе кроз такав програм.”

Да ли је проблем насиља у породици условљен националним особинама и менталитетом? Да ли се може створити портрет насилника?
„Не постоји универзалан портрет насилника према образовању, темпераменту, социјалном статусу, вери, каже Златка Мачева. - Ова врста насиља постоји у свим друштвеним и социјалним структурама, без обзира на образовање и економски статус људи. Често пута починиоце насиља није лако препознати, јер су ван куће они срдачни и предусретљиви људи, док је у породици њихово понашање сасвим различито. Такав модел понашања вуче корене из породице у којој је одрастао човек склон насиљу. Било би сасвим нормално да он потражи специјалистичку помоћ, јер се са годинама проблем продубљује. Најчешће насилници су мушкарци, а жртве су жене и деца. Деца која су сведоци породичног насиља‚ директно или индиректно постају његове жртве.”

Макар и ретко, и жене могу бити починиоци насиља. Оне су физички слабије, али насиље је различитих облика, постоји и душевно или вербално злостављање. Насиље над старима у породици такође је веома распрострањен проблем у Бугарској. Злостављене особе су по правилу физички или психички слабије, спремне на компромисе и уступке. Према психолозима последице кризе - губљење запослења и смањење доходака домаћинстава, у значајној мери утичу на односе људи и погодују насиљу у породици. Према подацима организација попут центра „Отворена врата” које су ангажоване на решавању тог проблема‚ последњих годину-две дана је запажен раст броја случајева насиља у породици.

Превела: Марина Бекријева

Подели

Центар „Отворена врата” пружа помоћ особама које су доживеле насиље у породици

Више из ове категориjе

Албанским регионима у којима живе етнички Бугари неопходна административна самосталност

У Плевену ће бити постављен највиши панорамски точак у земљи

У Старој Загори почели да шаљу писма Деда Мразу