У данима од 6. до 8. новембра 1920. године исписана је можда једна од најмрачнијих страница бугарске историје. Снагом Нејског мировног уговора из 1919. године, који је Бугарској наметнут након њеног пораза у Првом светском рату, наша земља је изгубила велики део своје територије насељене бугарским становништвом. У складу с потписаним Уговором, Румунији је припала Јужна Добруџа, док су Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и Грчка поделиле Македонију. Пре 100 година, 6. новембра 1920. године, је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца преузела контролу над територијама Цариброда, Босилеграда, Струмице и делом атара градова Трн и Кула.
Међу исконским територијама које је Бугарска била приморана да уступи су Западне покрајине (1.545 кв. км) – на територији данашње Републике Србије. Повучена тада граница је раздвојила 25 бугарских села, укључујући куће, њиве, дворишта, родбину… и одредила судбину 64.509 људи. Дани српске инвазије, без коначне одлуке међународне комисије о одређивању војно-стратешке границе са Бугарском, нису случајно изабрани. Они се поклапају са данима пораза српске војске у Српско-бугарском рату од 1885. године.
У знак сећања на овај немили догађај из 1920. године 8. новембар је проглашен Даном Западних покрајина.
Данас, обележавајући 100-годишњицу тих догађаја, посвећујемо прилог нашим сународницима у Западним покрајинама, који чувају сећање на своје претке и бугарску самосвест. Иако живе сасвим близу Бугарске, Бугари тамо се осећају као да су на другом континенту. У условима пандемије Covid-19 тај осећај је још израженији, каже у интервјуу Радио Бугарској председник Удружења „ГЛАС“ из Босилеграда Александар Димитров.
По његовим речима, Бугарима у Западним покрајинама су потребне гаранције за преиспитивање целокупне политике наше земље према бугарској заједници. Разлог за то је депопулација Босилеграда и Цариброда која се одвија све бржим темпом. Због одсуства сигурног извора за живот Бугари одлазе из тог региона у потрази за бољом будућношћу. Александар Димитров као позитиван пример наводи политику Мађарске према њеним мањинским групама у иностранству:
„Да би Бугари у Србији добили бугарско држављанство, они морају савладати низ препрека, а сам процес траје 3-4 године. Док Мађари стичу држављанство само за 6 месеци. Друга важна ствар су инвестиције у мали и средњи бизнис, чак и у сферама за које Мађарска није посебно заинтересована. То и није случајно с обзиром да у Србији живи најбројнија мађарска мањина. Мађарска пружа бесповратну помоћ малом и средњем бизнису својих држављана и тако их задржава на исконским мађарским територијама. Ми сматрамо Западне покрајине исконским бугарским територијама и зато је добро размислити шта ће се десити након 30 година. Бојим се да тада ту једноставно неће бити људи“.
Депопулација региона омогућава и неконтролисано вађење минералних сировина и експлоатацију река, посебно у Босилеграду, а то наноси штету животној средини.
Као председник Удружења „ГЛАС“ Александар Димитров наставља свој будилачки рад међутим, због Covid-19, већина планираних за ову годину иницијатива је пропала.
Упркос томе Александар не губи наду да ће после пандемије, заједно са својим истомишљеницима, радити на одржавању духа Бугара у Западним покрајинама будним.
Превела: Албена Џерманова
