За Бугаре је застава један од најважнијих симбола националног јединства који је везан за сећање на хиљаде војника који су пали за слободу Отаџбине. Она је највећа светиња војничка, она је знамење војничке части и дужности. 6. јануара, на Богојављење, традиционално се у Софији одржава свечана церемонија освећења војних застава, барјака и застава светиња Војске Бугарске.
Према црквеним канонима, војна застава се само једном освештава, пре него што је уруче војној јединици, док се на Богојављење, након Великог водоосвећења, благосиљају и остале заставе и барјаци. Према хришћанској традицији Богојављенска вода има очишћујућу силу и помаже људима да истерају нечисте силе, она симболише живот и нови почетак. Традиција освећења војних застава на Богојављење (Јордановдан) датира из времена цара Симеона Великог. 917. године су уочи битке код Ахелоја војне заставе освећене водом из реке Јантра на којој су некада вршили Велико водоосвећење. До пада Бугарске под османску власт пре сваке битке коју је водила бугарска војска обављан је овај ритуал. Након Ослобођења је прекинуту традицију обновио министар одбране Бугарске Пјотр Паренсов. 1946. године након што је Бугарска проглашена за републику традиција је поново прекинута.
Прошло је 25 година откако је ова традиција обновљена и сваке године 6. јануара у гарнизонима широм земље највиши представник цркве у епархији, уз молитву и благослов, освештава почасне и репрезентативне јединице Војске Бугарске и ратне заставе, каже Данијела Ганчева, др историјске науке и заменик директора Националног војно-историјског музеја:
Значење заставе формирало се још у давнини, а најстарији подаци о бугарској застави потичу још из времена кнеза Бориса I. Застава је била део преписке кнеза са папом Николом I – 886. године се спомиње да су стари Бугари носили коњски реп као заставу, на што је папа одговорио да након преласка у хришћанство Бугари треба да на своју заставу ставе Христови крст. Нажалост, немамо података о томе како је у то време изгледала бугарска застава, али зато имамо информације да су Бугари имали заставе још за време владавине цара Колајана (1197 -1207). Познато нам је да је у време цара Ивана Асена II за заставу био причвршћен повређени уговор са Теодором Комнином.
По речима, дра Данијеле Ганчеве, у Уставу сваког пука стоји да у случају губитка заставе и барјака на бојном пољу, пук треба да буде расформиран. Управо због тога је бугарски војник на живот и смрт бранио заставу како не би пала непријатељу у руке, каже Данијела Ганчева и додаје:
Застава је битан и основан део сваког пука. Ми из Националног војно-историјског музеја можемо да потврдимо да ниједна бугарска ратна застава није заробљена. Свима је познато да је у Првом светском рату, након Солунског примирја потписаног крајем септембра 1918. године, преко 100.000 бугарских ратних застава пало у непријатељске руке. Француска команда је покушала да узме заробљене заставе, али су бугарски официри и војници успели да их спасу и ниједна застава није остала у рукама Француза. Девет месеци су бугарски војници приморавани на физички рад далеко од своје домовине. Неки од њих су заставе крили испод одеће и тако су их спасли. Када су их пустили из заробљеништва војници су вратили заставе које су успели да сачувају. Ово је велики подвиг и херојство јер уколико застава буде нађена код неког војника, он треба да буде кажњен смрћу, рекла је Данијела Ганчева.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографиjе: БГНЕС
