Каријера младог диригента и композитора Константина Илијевског одвија се углавном у Западној Европи. Рођен је у Софији, када му је било пет година почео је да учи клавир, а касније се заједно са родитељима преселио у Братиславу. И данас живи у Словачкој где је диригент неколико хорова, генерални музички директор Sinfoniettе dell’Arte и камерног ансамбла Virtuosi dell’Arte.
„Још кад ми је било 14 година почео сам да учим дириговање у Братислави, – каже Константин. – Али никад нисам заборавио своју прву љубав – клавир. По завршетку Конзерваторијума у Братислави наставио сам студирање на смеру композиција и дириговање на Универзитету за музику и сценску уметност у Бечу. Тамо сам завршио дириговање у класи Уроша Лајовица и композицију у класи професора Детлева Милера-Сименса. Још док сам био у Братислави формирао сам оркестар Sinfonietta dell’Arte. Прошле године се навршило 20 година од његовог оснивања. Чланови оркестра су из различитих земаља, а мој задатак је да спојим у једно националне елементе које свако од њих носи. За мене је од посебног значаја рад са камерним ансамблом „Дијанополис.“ Исто тако ми је драго што сваке сезоне имам прилику да диригујем Софијском филхармонијом, а последње сезоне сам почео да снимам са Симфонијским оркестром БНР. Волим да гостујем другим бугарским оркестрима – редовно диригујем симфонијским оркестрима у Видину, Плевену, Враци. Поред свега осталог, компонујем и радо наступам као пијаниста. Годишње имам бар 10-15 концерата – као солиста и део камерне формације. Мислим да је то од посебне важности за сваког диригента – дакле, треба да настави да свира како не би заборавио како је бити инструменталиста. Трудим се да будем захтеван према себи, а тек након тога и према осталима. Има пуно анегдота о диригентима и сад не могу да вам кажем који ми је омиљени. Али свако ко је изабрао ту професију, треба да сачува смисао за шалу и самоиронију.”
Константин Илијевски је рођен у породици музичара. Назван је по свом деди, теоретичару и музичком педагогу. Отац му је био композитор, а мајка и бака Ана Илијевска биле су професорке клавира.
„Веома сам поносан на своје родитеље и претке уопште. Када сам за диригентским пултом или наступам на концерту као инструменталиста увек сам свестан велике одговорности да представљам читаву фамилију Илијевски. Мој деда се школовао у Бечу – учио је оркестрацију код Рихарда Штрауса, дириговање код Хермана Абендрота… Мој отац Кирил Илијевски није од људи који воле да се диже бука око њих, али је он један од најизвођенијих савремених бугарских композитора. У свом стваралаштву је постигао приметну еволуцију, мало је оних који се могу тиме похвалити. Сећам се да је било довољно да одсвирам једну једину ноту да бих одмах добио пет различитих коментара. Али се временом то претворило у велики плус. Они, у ствари, никад нису имали за циљ да „ме потисну“ својим коментарима и мишљењем. Срећан сам кад ми родитељи кажу да им се допао мој рад. Ово је драгоцено признање за мене и веома ми значи.“
За ту професију, поред свих осталих вештина, треба да будеш и посебно издржљив, каже Константин полазећи из властитог искуства. Тренутно он снима са Симфонијским оркестром БНР – Концерт за клавир број 2 Дмитрија Шостаковича, солиста је Александар Хинчев. Само у последња два месеца је дириговао и наступао на више од 20 концерата, предстоје му и други наступи. 4. јуна ће наступити као солиста са камерним оркестром „Хиларис“ у Братислави. Извешће комад композитора Владислава Шаришског. Композиција је посвећена нашем талентованом сународнику и носи назив „Нит-Нат-Снок“ – као Константин, али кад се чита наопако.
Превод: Ана Андрејева
