Старе напуштене зграде, бункери, заборављени тунели, депопулизовани градови и села препуштени зубу времена. Овде неће бити речи о хорор филму, већ о једној у Бугарској непопуларној врсти туризма под називом урбекс. То је појам из енглеског језика и означава урбано истраживање везано за интересовање за напуштене грађевине и индустријска постројења, заборављена места и мање познате туристичке локације. У Европи и широм света постоје бројни љубитељи урбекса који радо обилазе тешко приступачна места, старе замкове или оронуле фабрике. Однедавно и код нас има људи „заражених“ овом врстом адреналина, који крећу у потрагу и истражују заборављене објекте у урбаним срединама. Један од ових урбаних истраживача је фотограф Радослав Прванов који велики део свог времена посвећује проналажењу и снимању таквих места.
„Занимљиво је то да је за њих везана нека прича, да се у њима нешто десило или је неко живео, каже 23-годишњи младић. – Знаш да такво место можда нема будућност, никад више неће бити зграда за становање и његова тајанствена атмосфера те некако привлачи. Ако док фотографишеш замислиш како је оно изгледало пре 10, 20 или 30 година, можеш да добијеш занимљиву слику. Иако празни и напуштени, ове зграде и споменици имају свој шарм. Што се тиче мојих омиљених места, њих није мало. Несумњиво најомиљенији ми је Меморијални дом Бугарске комунистичке партије на врху Бузлуџа у Старој планини који изгледа као летећи тањир. Друго место које ми се посебно свиђа је вила нашег великог индустријалца Пенча Семова у Габрову која има јединствену архитектуру. Такође ме занимају и фабрике, бункери итд.“
Урбано истраживање као хоби укључује пењање на високе зграде, куле и мостове или одлазак дубоко у подземље.Управо због фотографије коју је Радослав Прванов направио са врха поменутог импозантног споменика из доба социјализма на врху Бузлуџа приступ њему је забрањен, јер је опасан. Монумент се већ преко 25 година руши због неповољног утицаја природних фактора и немара државе. Међутим, ову слику ће фотограф заувек памтити - урадио ју је током зиме, када је због невремена ризик по његов живот био још већи. Попети се на висину од 70 метара да би направио фотографију је један од оних тренутака од којих заиста застаје дах.
Шта мисли један млади човек који није био рођен у време комунизма о овом периоду наше историје?
„Увек се трудим да се не поводим за туђим мишљењем, каже Радослав. - Свако на свој начин тумачи историју. Мислим да је у овом периоду живот био лакши, образовање је било бесплатно, а посао сигуран, постојала је развијена индустрија. Развијале су се и уметност и архитектура, израсли су многи велики ствараоци. Међутим, не допадају ми се тадашњи систем управљања и недостатак одређених слобода. На пример, део фотографија које сада правим, не би био могућ у време комунизма. Све што се тада дешавало, било је под строгом контролом.“
Радослав Прванов је завршио курс фотографије у Немачкој. Стечена знања и искуства помажу му да види ствари из другог угла. У чему је по његовом мишљењу тајна правог фотографа?
„Потребно је пре свега имати око за фотографију. Око фотографа види оно што обични људи не виде. Способности се не могу купити, већ се стичу едукацијом и праксом. Сматрам да су оне добрим делом урођене. Изградња сопственог стила, теоријска обука и практично искуство омогућавају ти да се истакнеш међу многим људима који себе називају фотографима. Друштвене мреже су изузетно доступне и свако ко се сматра фотографом, отвара своју страницу. Тако се намеће мишљење да је довољно да имаш камеру да би био фотограф, али си у ствари само власник камере.“
Тренутно Радослав Прванов припрема своју самосталну изложбу на којој ће бити приказано 30 фотографија различитих узбудљивих локација у његовом родном граду Габрову. Отварање изложбе заказано је за 13. септембар у Уметничкој галерији у Русеу. Циљ Радослава је да скрене пажњу, а зашто не и да провоцира дискусију о културним споменицима и напуштеним местима које је природа узела под своје.
Паралелно с тим, млади фотограф ради на остварењу још једне своје идеје - да покаже лепоту савремених девојака одевених у бугарске народне ношње. Настоји да ухвати тренутак, јер не каже се џабе да "фотографија говори више од хиљаду речи“. Она овековечује тренутак.
Превела: Марина Бекријева
