Питање „Ко сам ја?“ полазна је основа за изградњу личности. У Бугарској постоји једна мала заједница, која у одговору на ово питање даје предност својој прошлости и историји. Ту малу заједницу чине банатски Бугари. „То су невероватно срдачни и искрени људи, који сматрају да су они Европљани у мало већој мери него остали Бугари, а историја доказује да су у праву“ – каже наша колегиница из Радио Бугарске Венета Николова, аутор документарног филма под насловом „Успомене из Брдарског герана“ Туризам телевизије.
Филм је посвећен житељима највећег села банатских Бугара у Бугарској – Брдарског герана, а снимљен је у току неколико дана у лето 2014. године. „За те људе прошлост је део њиховог идентитета. Ја рецимо потичем из северозападне Бугарске али ме то не одређује као личност. Док је за Банаћане итекако важно да негују свест о својим коренима. Они на свет гледају из угла своје мале католичке заједнице. Зато ми је била велика жеља да о њима направим филм који би садржао дозу магичности, који би дотакао срца и емоције гледалаца – прича Венета Николова. – Историја банатских Бугара је драматична. Повезана је са Чипровском буном 1688. године против владавине Отоманске царевине чији су покретачи били бугарски католици. После жестоког угушивања устанка у Чипровцима је преживело тек 2.000 људи, а отоманска власт је почела да прогања католике на овим просторима. Да би спасли свој живот, они су кренули са територије данашње Бугарске према Дунаву, прешли преко реке и настанили се на територији тадашњег Аустроугарског царства. Данас је тај географски регион подељен између Србије, Румуније и Мађарске. Тамо су бугарски исељеници живели скоро 200 година и формирали јединствену заједницу. Ови људи чувају памћење и идентитет, негују своје обичаје и језик, а при том сарађују са блиским европским и посебно католичким етно-културним заједницама. После ослобођења Бугарске од отоманске владавине 1878. године неки од њих су решили да се врате у домовину. Бугарска држава им је без накнаде ставила на располагање земљиште и ослободила их плаћања пореза на рок од 10 година. Потомци некадашњих исељеника настанили су се у северозападној Бугарској створивши своја насељена места, одвојено од осталог бугарског становништва. Тако су настала села банатских Бугара. Брдарски геран је највеће између њих.“
Поред банатских Бугара у 19. столећу у Брдарски геран су стигли и немачки католици из Баната. Они су живели у истом селу али у засебним махалама. Крајем Другог светског рата Хитлер је приморао етничке Немце да се врате у Немачку. Данас је у селу остала само једна Немица, а временом су немачка црква и школа оронуле. Брдарски геран има јединствену архитектуру за коју је заслужан италијански инжењер и архитекта Леополд Форабоско који је овде дошао на позив кнеза Фердинанда, а касније остао да живи у Брдарском герану са породицом.
Само један пут повезује село са осталим светом.
„Они су желели да живе одвојено од осталих јер су били свесни своје различитости. Како каже једна од учесница филма – када су овамо стигли из Баната, затекли су мештане у чакширама, људе који су седели на троношцима и приређивали прела и посела. Банаћани су били одевени као Европљани, организовали су салонске забаве. Сматрали су се Европљанима и имали осећање супериорности. За Банаћане се тврди да су први који су у Бугарску донели кревете са опругама“ – прича Венета.
Житељи Брдарског герана седе природно и неусиљено пред тв камерама и причају о себи и свом селу. Шта је то бити банатски Бугарин у нашим данима? „Премда имају космополитски дух, они су задржали један изузетно стар и редак бугарски говор који садржи позајмице румунског, мађарског и српског језика. Неки од учесника филма говоре тим палкенским (павлићанским) наречјем, а то придаје посебан колорит целој причи“ - каже ауторка филма.
Поред изворне банатске музике у којој се огледају елементи румунског и немачког фолклора, у филму звучи и ауторска музика младог композитора и глумца Дејана Цвјаткова. Самосвојну атмосферу Брдарског герана дочаравају сниматељи Питер Костов и Николај Василев. Промоција филма „Успомене из Брдарског герана“ одржана је 14. фебруара у оквиру карневалског фестивала „Фаршанги“ у овом селу на северозападу Бугарске. Марта месеца предстоји његова промоција на програму Туризам телевизије. Венета признаје да ју је рад на филму навео на размишљања и о нечему што никако није маловажно:
„Понирајући у смисао историје и судбине банатских Бугара, упитала сам се шта би било кад би учесници Чипровске буне изашли као победници. Какви бисмо били да смо се ослободили оне далеке 1688. године или да нисмо били принудно ишчупани из свог европског корена. И да смо имали могућност коју су банатски Бугари имали да у току 200 година сарађују са осталим европским, хришћанским и нама блиским културама, зар не бисмо много више личили на њихове данашње припаднике?“ – реторички пита Венета Николова.
Превод: Ана Андрејева
Фотографије: Туризам телевизија и see.bg
