Има једно место у Старој планини, које је свето сваком Бугарину. То је врх Шипка, на коме се гордо уздиже Споменик слободе подигнут у част руских војника и бугарских ратних добровољаца (ополченаца), погинулих у Руско-турском рату из 1877-78. г., који је Бугарској донео ослобођење од петовековне отоманске владавине. Овде, на окомитим падинама Старе планине, пре више од 130 година водиле су се страховите борбе са много жртава на обе стране.
Више од 11 хиљада припадника руске армије и бугарских добровољачких дружина положило је животе у одбрани Шипченског превоја. Одмах по окончању рата руска армија је основала специјални комитет чија је брига била да се за будуће генерације очува успомена на њихов подвиг. У кратком периоду, уз подршку бугарске јавности, на подручју превоја изграђен је меморијални парк са 26 споменика и реконструкцијама ратних дејстава руске војске, батерија и земуница који се данас зове Национални парк-музеј „Шипка-Бузлуџа“. Поменути Споменик слободе изграђен је 1934. г. захваљујући донацијама бугарског народа. Споменик као да је поникао из окомитих стена које се дижу у небо, а симболизује неуништиву људску тежњу ка слободи и независности.
Висок је 31,5 м, саграђен је од камена и личи на средњовековну тврђаву. На северни зид је постављена огромна скулптура лава од бронзе са натписом „Борцима за слободу“. На приземном спрату меморијала налази се костурница у којој је саркофаг од мермера. У њему почивају кости 317 руских војника и официра, погинулих у борбама на врху Шипка. У околном простору изложени су лични предмети учесника ратних дејстава, слике, оружје, руске војне униформе, ордење и медаље. На врху споменика налази се панорамска платформа, са које се пружа фасцинантан поглед на Долину ружа и оближње старопланинске врхове. О тој бугарској светињи прича Маја Миланова која дуги низ година ради у Националом парк-музеју Шипка-Бузлуџа:
„Шипка“ је музеј на отвореном којим је обележена чувена Шипченска епопеја. Налази се на месту на којем је некада било ратиште. Данас организујемо спектакуларне реконструкције борбених дејстава из августа 1877., када је била њихова кулминација. Годишње меморијални парк посети око 100 хиљада људи. Поред Бугара долазе и многи Руси што је разумљиво, али такође и на стотине туриста из Француске, Шпаније, Немачке, Грчке и Израела.“
У близини се налази меморијални храм Рождества Христовог, чије се позлаћене куполе загонетно светле усред зеленила у подножју врха. Подигнут је донацијама руског народа 1902 г. у знак сећања на погинуле у Руско-турском Ослободилачком рату. На његовим зидовима злаћаним словима су исписана имена бугарских добровољаца који су положили животе за ослобођење домовине. Крипта цркве је уређена као костурница руских војника палих у одбрани Шипке.
Национални парк-музеј обухвата и врх Бузлуџа који се налази преко пута. Свако ко га први пут угледа, остаје пренеражен. На каменитом врху, на позадини перјане белине облака у небо се винуо... летећи тањир. Не, није то сусрет треће врсте него сукобљавање човека са недалеком прошлошћу. Највећи идеолошки споменик из соц-ком система отворен је у 80-им годинама 20. века на месту где је 1891. године основана Бугарска радничка социјалдемократска партија. Њен наследник је Бугарска комунистичка партија која је била на власти у земљи у току 45 година, а од 1990. г. преузела је име Бугарска социјалистичка партија. Након дугогодишње запуштености споменик соцреализма оронуо је и зарастао у коров. Данас је он девастиран, исписан графитима и антикомунистичким порукама и представља симбол епохе из новије историје коју бугарско друштво још није преиспитало. „Летећи тањир“ који штрчи на врху, препуштен на милост и немилост стихије ветра као магнет привлачи фотографе и љубитеље популарног у иностранству dark tourism-а (мрачног туризма). Овим људима се допада морбидна тура за време које се провлаче испод висећих L профила или кроз бетонске конструкције које су одавно пукле и делимично су урушене, а све то раде у покушају да начине јединствене надреалистичке фотографије у унутрашњости „космичке летелице“, на којој су истакнути, данас избледели, комунистички симболи и ликови некадашњих првака, већ потонулих у заборав.
Превела: Ана Андрејева
