Рођена сам у Софији, али ме је с 11 година мајка одвела у Швајцарску и отада живим у Цириху, кратко нам се на почетку разговора представила Викторија Попова којој је у фебруару о. г. уручена награда Conrad Ferdinand Meyer за превод романа „Лудост“ Калина Терзијског на немачки језик. Престижна награда по имену једног од најзначајнијих швајцарских писаца је установљена 1937. године, а додељује се ауторима млађим од 40 година, становницима Цириха с посебним доприносом ликовној уметности, књижевности, науци… Први добитник награде је швајцарски писац и драматург Макс Фриш. У 82-годишњој историји тог признања, Викторија је међу ретким женама које су њиме одликоване, а једина је Бугарка. Ово је први пут да је награда додељена некоме за превод. Свечаној церемонији награђивања присуствовао је и писац Калин Терзијски. Било је јако узбудљиво, каже Викторија и наставља: Организовали смо и окупљање на којем смо читали одабране одломке из његових романа „Лудост“ и „Алкохол.“

Док је живела у Бугарској, Викторија је волела да пише на матерњем језику. А када су се преселили у Швајцарску, била је приморана да истовремено учи неколико језика – локални дијалекат, службене језике Швајцарске, стандардни немачки и енглески језик. То је за мене био велики шок, присећа се Викторија и додаје: На почетку буквално нисам знала где сам, нисам могла да се изражавам. Десетак година ми је матерњи језик био на другом плану, али је он увек био део мене. Никад нисам себе замишљала као преводиоца. Дипломирала сам немачку филологију и компаративну књижевност – науку која се бави проучавањем веза између језика и књижевних праваца различитих народа. Увек сам се бавила неким креативним радом, уметношћу. Тако сам, рецимо, радила у позоришту као драматург и помоћник редитеља. Када сам први пут прочитала текстове које је написао Калин Терзијски, била сам дубоко погођена. Схватила сам да неки примери савремене бугарске књижевности треба да „ступе у контакт“ с другим традицијама и тако сам почела да преводим. Поред прва два романа Терзијског, превела сам и зборник прича „Деград“ Васила Георгијева, „Елада Пињо и време“ – први роман Керане Ангелове, а исто тако и књигу „Luizza Hut“ Томе Маркова. Свих пет књига бугарских аутора које сам до сад превела део су едиције издавачке куће Ink Press у Цириху. По мени, преведена дела бугарских писаца треба да се објављују у едицији како би се поставила нека основа за њихово промовисање. Преводим књиге аутора који живе у Бугарској и стварају искључиво на бугарском језику – то е за мене најбитнији критеријум. Обично ми пажњу привуку дела другачијег облика или таква која имају занимљивији језик. Битно ми је да видим какав ће утисак ове књиге оставити на читаоце у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Лихтенштајну. За сада наилазе на добар одзив у штампаним и електронским медијима. Чак су и новинари, који обично пишу о музици, превазишли оквире свог ресора и почели писати рецензије. Превођење је тежак посао, то је велика одговорност. По мени, превођење није „слуга“ књижевности, већ је део ње јер је и оно нека врста уметности. И писац и преводилац су ствараоци. Бугарска књижевност није популарна у Швајцарској, бугарски језик се не учи на универзитетима у тој земљи, а словенска филологија не укључује наш језик. Дакле, наша књижевност, уметност и језик нису познати Швајцарцима. Зато сам се ја у потпуности посветила превођењу и главни задатак ми је да побудим интересовање за бугарску књижевност.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова