Писцу Стефану Цаневу биће додељена награда „Икар“ за изузетан допринос развоју домаће драмске уметности. Савез драмских уметника га је номиновао овог месеца, а награда ће му бити уручена 27. марта – на Светски дан позоришта.

82-годишњи Стефан Цанев је продуктиван драмски писац. Од 1962. досада написао је више од 30 драмских дела. Још у годинама тоталитаризма постављао је круцијална, често неудобна питања – о истини и лажи, смислу живота, о националном карактеру Бугара. Међу ликовима његових драма су неки од највећих националних хероја – апостол слободе Васил Левски, песник и револуционар Христо Ботев, који су изгубили живот у борбама за ослобођење од османске власти. Они су у тој борби били истрајни, али су се суочавали и са издајом, егоизмом и похлепношћу који понекад нису били страни њиховим саборцима. Цанев посебно цени своју трагедију „Суђење богумилима“ – припадницима бугарске средњовековне јереси, који у овом комаду симболизују противнике режима и статуса кво уопште. Дело је писано после Прашког пролећа 1968. када су тенкови Варшавског уговора угушили борбу за политичку либерализацију Чехословачке.

Последње Цаневљево дело које је постављено – „ВиолинисткињаБога“такође представља изазов, али на другачији начин. То је монодрама глумице Доротеје Тончеве, без спољних ефеката, без крими интриге, сексанеукусних шала. Писац је задовољан успехом ове представе: Показало се могућим да се у току сат и по времена публици говори о веома озбиљним стварима - о животу, смрти, Богу, уметности, о високим идеалима. Могуће је, дакле, то постићи без сижеа, без убистава – казао је писац у интервјуу програму „Хоризонт“ БНР. Написао је је још једно дело које засад није постављено… Позориште је држава у којој живим, каже Цанев: Мислим да је драмска уметност последња уметност која ће одумрети. Ако на планети остану само две особе, сигуран сам да ће једна глумити нешто другој.

Цанев воли да говори о људима са којима ради – редитељима и глумцима:

Најбитније је што ови момци и девојке сваке вечери отварају душу публици. Ја их називам „светлећим људима“ – сваке вечери они се надају да ће запалити варницу хуманости у души оних који су их дошли видети и посебно данас, у овим окрутним временима грубог прагматизма и похлепе.Да ли је он лично успео да такву варницу запали у души гледалаца? Пре бих рекао, да! - сматра писац.У противном не бих се бавио тиме. Живот пролази у хировитом ритму плиме и осеке. Час мислиш да си успео да запалиш варницу топлине и светлости, потом те одједном обузме очај и чини ти се да у томе нема смисла.

И премда тврди да је његова „држава“ - позориште, Цанев је човек будне друштвене свести. Уочава проблеме не само у нашој култури, већ и у целој држави. Помиње ниво компетенције политичара и државника међу којима има људи који нису довољно припремљени за то:

Главни проблем домаћих политичара, не кажем свих, али се то односи на већину њих, јесте у томе што они нису оспособљени за то, нису научени да буду политичари. Није никаква срамота да се то каже јасно и гласно!Не можеш тек тако постати државник, потребно је да се за то школујеш. Исто тако не смеш управљати целом државом, ако пре тога ниси био бар једном градоначелник.

Упркос мноштву проблема нашег друштва, Цанев остаје оптимиста, пре свега у погледу људи у нашој земљи: Човека никад не можеш спречити околностима. Најнесрећнији су они који зависе од околности. А што се мисије ствараоца у друштву тиче, он је за Радио Бугарска пре неко време изјавио следеће: Свако питање које обрађује, песник треба да претвори у светско питање, иначе нема смисла да уопште о њему пише. Забринутост због стварности у којој реално обитавамо, на посебан начин је изражена у делу Цанева чија поставка предстоји, а које се зове: „Плач анђела“. У питању је човек који је у затвору прочамио 19 година, иако је неправедно осуђен. Иза браве је срео дивног друга који је код њега васпитао високе духовне врлине.

И када је изашао из затвора, он није могао да нађе себе и оне ствари које је код њега васпитао тај старац, па је пожелео да се опет врати иза решетака где се осећао слободнијим него изван затворских зидова. Старац га је, додуше, упозорио: „Не заборави да вани има много више неслободних људи него овде, у затвору“.

Проблем слободе духа остаје незаобилазна тема у стваралаштву Стефана Цанева.

Превод: Ана Андрејева